Friday , 28 July 2017
Blic Vijesti
Home » Blic vijesti » Dnevnik sa Cariba
Dnevnik sa Cariba

Dnevnik sa Cariba

Iz jedrilicarskog dnevnika

 “Betty Blue” – Februar 2017

Pise i fotografise: Dragoljub Batar

“Za dvadesetak godina bices vise razocaran stvarima koje nisi uradio nego onima koje jesi. Zato odvezi kanape, isplovi iz sigurne luke i uhvati vetar. Mastaj, istrazuj, otkrivaj” – Mark Twain

 

                                                   Na zadatku

 

Posle dugotrajnog istrazivanja nalazim mesto na kome cu unaprediti jedrilicarske vestine. Jedrilicom koja polazi sa ostrva St. Lucia 320 nautickih milja na sever do St. Martin usput zastajuci na ostrvima na kojima prethodno nisam bio. Egzoticna mesta, Lesser Antilles and French Antilles u juznom karibskom moru, jedrenje na otvorenom moru, nocno jedrenje, zvuci vise nego ubedljivo.

 

St. Lucia – jedini “drive-in” vulkan na svetu

Krajem januara 2017 slecem na aerodrom u St. Lucia. Put  kroz sredinu ostrva traje skoro 2 sata do severnog dela gde je Rodney Bay marina i  hotel “Bay Garden”za jednu noc .

Prolazimo kroz guste tropske sume i planine. U dolinama su plantaze banana sa cijih grana vise grozdovi umotani u plave plasticne vrece da bi se plodovi zastitili od sunca, buba i insekata . Kuce pored kojih prolazimo  su nevelike, ciste , odrzavane i ofarbane toplim karibskim bojama.

Putevi  dvosmerni, asfaltirani. Prolazimo i kroz nekoliko tunela, koji su retki za karibska ostrva, kroz plodne zelene doline, pored kokosovih palmi uz put i farmi konja.  St. Lucia izgleda kao pacificko ostrvo presadjeno u karibsko more. Strme litice dizu se iz okeana i do 2,600 stopa  visine. Izmedju njih skrivene uvale i plaze. U sredini ostrva se nalazi jedini “drive-in” vulkan na svetu u cijem krateru teku sumporni potoci i na dnu prave mala jezera od toplog blata kojima se pripisuju lekovita svojstva i u kojima se kupaju turisti i lokalci.

                                     “BETTY BLUE” – BENETAU 505

 

Februar 1, 2017

Oko 11 sati pre podne okupljamo se pre ukrcavanja u kafeu “The Bread Basket” u marini Rodney Bay. Posadu cine Kanadjani John i Debbie , muz i zena u pedestim godinama. Imaju 6 dece. John radi kao pilot za malu avio kompaniju koja prevozi  turiste uglavnom Amerkance, do udaljenih lovista i ribolovista na severu Kanade. Debbie je psiholog i ima privatnu praksu. Leti uzivaju na svojoj jedrilici od 26 stopa McGregor na jezeru Winnebago.

Joel je iz Milvokija i vlasnik skromne trgovine za veliko- prodaju. Snabdeva bezinske pumpe i manje prodavnice cokoladicama, cigaretama i raznoraznim drangulijama. Kaze da je biznis osnovao jos njegov pradeda 20 tih godina proslog veka. Biznis je do nedavno poslovao odlicno ali sada jedva prezivljava zahvaljujuci Costcu, Walmartu, Amazonu.

Larry je 67 godina mlad, gradjevinski radnik iz Filadelfije, neozenjen, nema dece. Otisao je u prevremnu penzju pre 15 godina i zahavljujuci  clanstvu u sindikatu koji mu je omogucio vise nego dobru penziju i zdravstveno osiguranje, sada uziva u putovanju i jedrenju.

Ian je kapetan, 64 godisnjak rodjen u Juznoj Africi, zivi u San Francisku, ozenjen, dvoje dece, radi za IBM kao programer i jedrenje mu je ljubav iz detinjstva a sada i dodatni prihod.

Upoznajemo se sa jedrilicom “Betty Blue” – Benteau 505, 50 stopa duga, skladnih linija, zgodna, deluje sigurno i uliva poverenje. Kokpit (zadnji otvoreni deo jedrilice) prostran, 6 ljudi bez problema mogu da sede za stolom i 2 kormila.

U unutrasnjosti prelep salon od tikovog drveta sa sedistima presvucenim kozom, kuhinja sa  friziderom, zamrzivacem,  sporetom, i poseban ugao sa instrumentima za navigaciju i komunikacaju. Pet konfornih kabina, svaka sa wc-om i tusem. U svakoj kabini dvoje mogu ugodno da spavaju.

                                                 Mapa puta: St. Lucia do St. Martin

 

 

Februar 2, 2017

Posle prve prospavane noci na jedrilici  u marini, spremamo se za polazak. Doruckujem u kafeu kajganu sa kobasicama i slaninom, pijem kafu.  U 9 ujutro se odvezujemo od doka zauzimamo  kurs 350M na sever prema ostrvu Martinique. Destinacija Fort De France udaljena 37 nautickih milja. Racunamo oko 6 sati jedrenja. Vetar snazan, duva sa severo-istoka  brzinom 18-20 cvorova, talasi 8-12 stopa, brzina broda 7 cvorova. Ja sam prvi za kormilom, vrtim ga konstantno na levo i na desno zbog talasa koji dolaze sa boka i stalno okrecu jedrilicu ili u jednom ili u drugome smeru.

Posle 2 sata smenjujemo se i Larry preuzima kormilo. Taman kad sam mislio da se opustim i uzivam osetih kako mi se dorucuk podize do grla. Rekao bih da su prvo krenule kobasice a odmah zatim i ostatak dorucka. Do kraja puta se borim sa mucninom koja mi kvari dozivljaj. Ian me savetuje da ubuduce uzimam nesto lagano pre jedrenja i bice sve ok. Usput dodaje, da kad sam se vec savio preko ograde da pogledam i proverim prednje jedro i javim ako treba da se podesi. Ostali se smeju a i ja, ali kiselo.

 

Martinik – omiljeno ostrvo Pol Gogena

U Fort De France, modernu luku na jugu Martinika, stizemo oko 3 posle podne. Spustamo sidro u zalivu, pakujemo jedra, i uskacemo u dingi, mali gumeni camac sa vanbrodskim motorom, kojim odlazimo u gradic da se prijavimo pasoskoj i carinskoj kontroli. Citavu proceduru odradjuje Ian za sve nas na jednom kompjuteru lociranom u prodavnici opreme za brodove. Ostatak ekipe tumara ulicicama u blizini luke ne tako malog francuskog  grada za karibske prilike, jedemo sendvice s nogu, a zavrsavamo u baru uzivajuci u  hladnom pivu. Uskoro nam se pridruzuje i Ian.

Uvece na brodu Debbie pravi spagete za sve nas. Smrkava se rano, oko 6 uvece. Jedemo u kokpitu i uzivamo u ostrvskoj noci ispijajuci lagano pivo i malo se bolje medjusobno upoznajemo. Ta misao mi je uvek prolazila kroz glavu u pripremama za put. Kako ce  6 stranaca funkcionisati 10 dana na tako malom prostoru. Delimo licna iskustva, izbegavamo politiku i religiju.  Perem sudove, jos jedno pivo i u krevetu sam oko 9 uvece. Sutra nam predstoji kratka tura, oko 20 nm, do gradica St Pierre na severu Martinique.

                                                   St. Pieree – Martinique

 

Februar 3, 2007

Polazak u 8 ujutro. Prisecam se Ianovog saveta i jedem za dorucak 2 keksa i kafu. Vetar slab 10 cvorova duva sa jugo- istoka (broad reach/starboard tack),  koristimo samo prednje jedro (genoa 135). Brzina broda 4 cvora. Uskoro vetar slabi i sve postaje mirno. Palimo motor ciji zvuk kvari tisinu ali opet uzivam posmatrajuci  kuce visoko u brdima i mala ribarska naselje uz samu obalu.

Vec oko podne stizemo na odrediste. Malo slatko  ribarsko/turisticko mesto koje se sastoji od dve paralelne uzane ulice uz zaliv, ukrasenim jarkim bojama obojenim  niskim kucama pretvorenim u restorancice i butike. Tu i tamo uz samu obalu moze se primetiti jos uvek poneka nepopravljena kuca od poslednje erupcije vulkana 1902 godine.

St. Pierre je svojom lepotom ocarao i Pol Gogena, poznatog francuskog slikara post –impresionistu, bio njegov dom u jednom periodu krajem 19. veka. Brod koji se vracao iz Paname u Francusku  zastao je u zalivu St Pierre. Gogen, iako bez prebijene pare, opcinjen lepotom mesta odlucuje da se iskrca. Sa uzbudjenjem je pisao svojoj zeni Mette i prijatelju Emilu o carima ovog ostrva i gostoljubivim domorodcima koje je potom predstavio u svojim slikama.

Biramo kao mesto za rucak mali restoran bez stakla na prozorima. Na samoj obali, jednostavan, cist, u zuto plavim bojama. Iz jelovnika biram kompletan rucak za $17 u koji je ukljucen sok, salata kao predjelo, gulas od oktopusa sa prilogom od 4 vrste korena, pecenim krompirom i rizom, za dezert kokonat krem.  Na kraju sve zaliveno sa nekoliko flasa lokalnog hladnog piva “Blonde”.

Posle rucka, vracamo se na brod, kupamo, ronimo i pokusavamo da nadjemo olupine potonulog broda koje su prikazane na nautickoj karti ali je na zalost preduboko za nas. A potom nirvana u kokpitu broda, jos malo piva a misli vec lete prema sledecoj turi koja pocinje veceras  oko 7 uvece- prvo nocno jedrenje. Destinacija  Iles Des Saintes,  78 nautickih milja.

 

Iles des Saintes – prvo nocno jedrenje

 

Odredili smo parove za nocno jedrenje. Ian i ja od 10 do ponoci.  Larry i Joel potom od 12do 2 ujutro, Kanadjani od 2 do 4  i ponovo Ian i ja od 4 do 6 sati. Prvi sat idemo na motor da bi napunili akumulatore i imali dovoljno struje preko noci. Kurs 315M, severozapad, otprilike 3 milje, da bi se odmakli od obale i  izbegli zavetrinu koju pravi ostrvo. Potom zauzimamo kurs 007M, direktno na sever prema destinaciji.

Pocinje sa slabim istocnim vetrom bez talasa. Vedro, nebo prekriveno zvezdama, dok kormilarim Ian mi pokazuje planete, Mars, Veneru…..i osnovne principe celestial navigacije. Sat vremena kasnije zvezde nestaju kao rukom odnesene, vetar se pojacao i temperatura osetno pada.

A onda, cini se samo minut kasnije, snazan vetar udari u jedra, i istog trena nagnusmo se toliko da gornja ivica korita jedrilice dodirnu okean, brod naglo skrenu direktno u vetar. Vremenska prognoza koju smo proverili pre puta nije najavljivala nista slicno ovome. Treba brzo skratiti jedra.

Ian i John odlaze na prednju palubu da odmrse konopce koji nam trebaju da spustimo/skratimo jedra na barem jednu trecinu (2nd reef). Larry namotava prednje jedro. Kisa pljusti a vetar sve jace duva. Svi imamo pojaseve za spasavanje sa produzetkom  kojim smo vezani za jedrilicu. To sve traje 20-30 minuta a meni izgleda kao vecnost. Mokar sam do gole koze i tresem se od hladnoce. Napokon je jedrilica pod kontrolom, ali vetar ne popusta, duva snazno oko 35 cvorova, talasi oko 15 stopa, brzina broda dostize 11 cvorova. Jedva sam docekao ponoc i smenu.

Odlazim u kabinu da se presvucem, legnem i da se ugrejem, tesko da ce od spavanja nesto biti. Brod se ljulja, zanosi  i poskakuje bez prestanka, drzim se za madrac sve vreme da ne bih zavrsio na podu. Izgleda da sam na kraju ipak zaspao jer sam kao iz daljine cuo glas nekoga da me doziva i da je moja smena ponovo na redu. Zar je vec 4 ujutro? Samo  sto sam legao. Oblacim se toplije i preko svega nabacujem jaknu sa kapuljacom i izlazim.

Napolju i dalje mrak , oblacno ali mirno. Larry mi prilikom predaje kormila kaze da smo imali jos jednu oluju, jacu nego prvu, da je pomislio da cemo svi zavrsiti preko ograde. Ipak sam spavao kad to nisam osetio. Poslednjih sat vremena idemo na motor jer je vetar potpuno stao, nastavlja Larry, kazuje mi poziciju broda i odlazi u potpalublje. Ian se budi, vidi da je sve mirno, pita mogu li sam i nakon potvrdnog odgovora vraca se u krevet.

                                                           Iles des Saintes

 

 

 

Obrisi Dominike u daljini

Februar 4, 2017

Uskoro se razdanjuje, sada vidim obrise Dominike koja polako ostaje iza nas. Na otvorenom moru istocni vetar se pojacava na 12-15 cvorova, brzina broda 5 cvorova, talasi mali 2-3 stope. Gasim motor i dizem oba jedra. Uzivam u samoci i prelepom jutru, sumu talasa koji zapljuskuju bokove broda, vetru koji miluje jedra. Opusten sam nakon nocasnje oluje, srecan sto smo je bez posledica preturili preko glave, bogatiji za jedno novo iskustvo i osecam kako mi samopouzdanje raste. Jedrilica polozila sve ispite, sigurna, stabilna, i kao da nas cuva.  Ne osecam pospanost.

Napokon oko 11 pre podne uplovljavamo u zaliv Terre-de-Haut prepun brodova, jedrilica , katamarana.

Ovo ostrvce pripada arhipelagu Iles des Saintes. Jedno od najmanjih ostrva na ovom nasem putu ali prepuno uvala i plaza. Iles des Saintes cine osam malih ostrva od kojih su samo dva nastanjena. Ukupna populacija 3,000 kojima su  u vecem broju preci britanski i normandski mornari, vidljivo po svetloj kosi i plavim ocima.

Spustamo sidro i odlazimo dingijem u jos jedno prelepo malo  francusko mesto. Kao i prethodnog puta Ian odlazi da nas prijavi carini a mi tumaramo ulicom Victora Igoa, razgledamo i zavirujemo u radnjice, restorane. Setamo par sati i odlucujemo se za raniju veceru. Nalazimo pristojan restoran na obali. Za 25 dolara narucujem ribu punjenu skoljkama. Porcija mala, riba sa kostima, od nadeva od skoljki skoljkama ni traga.

                                             

Vracamo se na jedrilicu, Ian pokusava da popravi windlass (motor za spustanje i podizanje sidra), pretpostavlja da negde ima los kontakt. WD40 izgleda da resava problem.  Saznacemo sledeceg jutra pre nego sto krenemo prema novoj destinaciji.  Ni pokusaj za vecernje napajanje strujom nije uspeo. Motor nece da upali. Najverovatnije  alternator ne puni akumulatore. Na svu srecu imamo na brodu rezervni deo. Ian  zamenjuje alternator, pali motor i sada vec mozemo da ukljucimo ostale uredjaje (frizider, zamrzivac).

                                         

 

 

  English Harbour – Antigua

 

Antiga i Barbuda, dva ostrva – jedna drzava

 

Februar 5, 2017

Ustajemo rano i krecemo ka ostrvima Antiga i Barbuda, destinacija English Harbour. Vreme idealno za jedenje. Vetar severoistocni, 15-20 cvorova, talasi 2-3 stope, povremeno pada lagana topla kisa. Oko 11 pre podne ponovo  oluja koje nije bilo u vremenskoj prognozi. Ovaj put smo bili spremni, videli je kako dolazi, na vreme skratili glavno jedro i namotali prednje. Nalet vetra zestok, oko 30 cvorova. Sve trajalo najvise pola sata.

Vec oko 2 sata posle podne uplovljavamo u English Harbour, Antiga. Vrtimo se u marini dok cekamo da nam dok master odobri vez. Prvi put posle 4 dana bicemo privezani na doku, a to znaci da ne koristimo dingi, tvrda podloga uz jedrilicu, struja, voda, tus u posebnoj zgradi u kome mozes da se normalno tusiras i okrenes a da ne udaris ni u sta. I sto je najvaznije, obecava miran san bez ljuljanja. Vidim café na samoj obali. Svi smo raspolozeni, smeh i lagano caskanje.

 

 

Antiga- karibski centar jahtasa

 

Marina je uredjena, veoma cista i mirise na bogatstvo na sve strane, od skupocenih jahti do ogromnih kuca na okolnim brdima. Antiga i Barbuda, jedna drzava a dva tako razlicita ostrva. Antiga bogata, karibski centar jahtasa, Barbuda ne- razvijena  toliko da bi covek na njoj mogao da se oseca kao Robinson Kruso. Turisticke brosure tvrde da na ostrvima ima 365 prelepih, usamljenih i romanticnih plaza (za svaki dan u godini po jedna) mada kada su poceli da razvijaju turizam bilo je 52 plaze (po jedna za svaku nedelju u godini kako kazu lokalci).

Odlazim da se istusiram u klupskim prostorijama, dve zene stoje na vratima i naplacuju ulaz 2 dolara. Vracam se osvezen na brod. John i ja polazemo test iz navigacije. Razapeli karte na stolu u salonu, odredjujemo pozicije, resavamo zadate probleme. Uvece odlazimo u obliznji restoran na veceru. Ovaj put odustajem od ribe i narucujem biftek da se napokon najedem. Uz dodatnu casu vina i tip ceh 5o dolara.

 

Barbuda,  Robinzon Kruso ostrvo

Februar 6, 2017

Posle mirne  lepo prospavane noci doruckovao sam mali sendvic  i  popio kafu u cafeu na obali. Mali drveni okrugli stolovi bez stolnjaka na travnjaku ispred cafea uz samu obalu sa pogledom na brodove i marinu. Kratak letnji pljusak nas utera unutra u café.  10-ak minuta kasnije oblaci se razilaze, sunce izlazi a sa njim se i mi vracamo napolje. Ne smetaju mokre stolice i stolovi.

Vreme miluje, blag povetarac opusta i pomisljam kako bi bilo lepo ovako ziveti. Jedra, more i nova egzoticna ostrva svakog drugug dana. Samo da resim taj mali problem oko finansiranja takvog zivota. Oko 10 sati dizemo sidro i napustamo marinu.

Pravac Barbuda do kojeg ce nam trebati 5-6 sati jedrenja. Otvoreno more nas docekuje sa besom. Snazan severoistocni vetar oko 22 cvora duva direktno u pramac pracen talasima 12-15 stopa. Idemo na motor da bi napunili akumulatore (obavezno svakog dana ujutru i uvece po sat i po vremena) i kad zaokrenemo iza spica ostrva razvicemo jedra. Posle dva sata voznje na motor zaobilazimo rt i menjamo kurs na 010M, podizemo glavno jedro skraceno na drugi reef dok prednje jedro namotavamo na pola. “Betty Blue” leti, prelazi preko velikih dugih talasa i cini se kao da plese uz muziku vetra.

                                             “11 mile beach”- Barbuda

Smenjujemo se za kormilom na svaka dva sata kao i uvek. Posle podne vetar slabi i talasi se smanjuju.  Prilazimo Barbudi sa juzne strane i zalivu koji se sa razlogom zove “11 mile beach”. Duga, duga pescana plaza koja jedva viri iznad vode. Nisko rastinje bez kuca.  Na kraju same uvale napusteni hotel. Prodaje se za 35 miliona dolara kako nam kaze covek koji ga odrzava. Vlasnici hotela su jedan stariji par iz Nebraske koji se izgleda umorio od samoce i izgubio interes da se bavi biznisom. Hotel i okolina su super odrzavani, uredni, travnjak podsisan, bazen sa vodom…. a nigde gostiju. Deluje nestvarno. “Mora tako”, nastavlja isti covek, “treba fino da izgleda ako se pojavi neko ko je zainteresovan za kupovinu”. Prodaje se vec 2 godine. U okolini nigde kuca, nema puta, nema naselja, totalna izolovanost. Do najblizeg gradica se stize taxi camcem  preko zaliva i to samo ako se pozove telefonom lociranom u lobiju hotela. Kupamo se u zalivu potpuno sami. Tek u daljini mogu se videti ukotvljene jos 3,4 jedrilice. Uvece, Debbie pravi ukusan pileci paprikas koji jedemo u kokpitu. Svi su opusteni i raspolozeni. Nema nepredvidjenih iznenadjenja a sama plovidba se odvija po planu i na vreme.

St. Barts, i polozena dva ispita

Raspravljamo kada da krenemo za St. Barts. Ostrvo je udaljeno 60 milja i nocno jedrenje je ne moguce izbeci mada nikome nije do toga. Ako krenemo ujutro onda cemo na St. Bart stici uvece po mraku sto je jos gora varijanta.  U nepoznatu luku se bez velike nuzde ne ulazi nocu. Odlucujemo da se ceo naredni dan odmaramo a uvece krenemo.

 

Februar 7, 2017

Ujutro John and Debbie prave kajganu sa slaninom za sve nas. Imam utisak da su stalno u kuhinji. Stalno nesto pripremaju, peru, spremaju ili ona ili on. Zahvalni smo im na tome. Vrlo su organizovani ali pomalo ide na zivce. Ako nesto nisam sklonio na vreme tu je John koji to sklanja. Bez reci ali podrazumeva se da sam propustio da uradim svoj deo obaveza na vreme. “Opusti se malo covece i uzivaj u ovoj lepoti”, mislim ali ipak ne izgovaram. Umesto kupanja John i ja radimo jos jedan test iz prakticnog jedrenja i vestina na otvorenom moru. Trebalo nam je oko 3 sata za 50-ak pitanja, i puno pisanja.  Posle podne jos malo kupanja, kratak odmor pa potom priprema za polazak. Resavamo da ipak krenemo malo ranije po danu da bi izbegli koralne plicake i opasnost nasukavanja. Ocekujemo da u St. Bart uplovimo u zoru.

Krecemo se polako, pazljivo, kontrolisuci dubinu, GPS i nauticke karte, izbegavamo koralne grebene. Vetar je slab istocni 10-12 cvorova dolazi nam sa ledja, brzina broda 4 cvora. Kako bi pomorci rekli jedrimo na broad reach i menjamo smer (gybing) svaka 2 sata za 90 stepeni. Ako ovako bude celu noc trebace nam znatno vise od planiranih 10 sati do destinacije.

                                                            Suton na Barbudi

 

Februar 8, 2017

Ovaj put smo Larry i ja par za nocnu strazu koja pocinje u 10 uvece. Noc je mirna, prelepa, pun mesec je izasao i vidi se daleko. Nas dvojica se raspricali zaboravljajuci da su odmah ispod nas oni koji pokusavaju da spavaju. Psovke odozdo nas vracaju u realnost. Cela noc protice bez ikakvih problema i u mirnom jedrenju.

 

Gradic Gustavio, tragovi najskupljih parfema

U 8 ujutru uplovljavamo u St. Barts. Odmah se primecuje da je ovo je mondensko mesto s mocnim, privatnim ogromnim brodovima ukotvljenim u luci na cijim palubama posada u uniformama pere i glanca.  Gradic Gustavio je mali, ulice uzane, kroz koje mile skupi automobili, setaju ljudi obuceni po poslednjoj modi, mrsavi i preplanuli i prolaze pored nas ostavljajuci za sobom tragove najskupljih parfema. Dok setamo prepunim ulicama, gledamo u izloge Prada, Rolexa, Zivansija…. Pokusavamo da nadjemo mesto gde bi za pristojne pare nesto mogli i da pojedemo. Proveravamo jelovnike usputnih restorana-cene  astronomske.

Napokon nalazimo basticu/restoran brze hrane u kojoj su obicne klupe i drveni stolovi. Narucujemo svako po hamburger velicine McDonaldsa za 24 dolara. Uskoro primecujemo da je i ukus kao kod McDonaldsa. Da ne bese przenih krompirica ostali bi gladni. Pijemo ne tako lose lokalno letnje pivo. Ma ne treba nam puno da bi bili zadovoljni. Posle podne se malo kupamo oko broda, kunjamo  celo posle podne zbog  neprospavane prethodne noci i na kraju rano odlazimo na spavanje. Prethodno smo se dogovorili da ujutro  krenemo sto ranije, u svanuce po mogucstvu. Do naseg cilja ostrva St. Martin je svega  oko 20 nm  tako da ne bi trebalo da bude problema  da stignem na vreme na avion koji polece u 4 posle podne.

 

St. Martin i povratak kuci

Februar 9, 2017

Larry se kao i uvek prvi budi i pali motor. Vec je 7 ujutro, trebace nam oko 3 sata plovidbe do naseg cilja . Suncano, toplo vreme i slab vetar ali mi se priblizvamo luci vec oko 10 pre podne. Ostatak ekipe ostaje na S. Martin ostrvu jos nekoliko dana a ja zavrsavam pasosku i carinsku kontrolu u kapetaniji. Ljubazni su, pozuruju kada im kazem da moram na aerodrom sto pre, i narucuju mi taxi. Masem ekipi koja je i dalje na brodu i odlazim. Obecali smo da cemo ostati u kontaktu i razmeniti slike.

Share Button