Sunday , 25 February 2018
Blic Vijesti
Home » Aktuelno » Americki vs Skandinavski ekonomski system kroz prizmu drustvenih nejednakosti
Americki vs Skandinavski ekonomski system  kroz prizmu drustvenih nejednakosti

Americki vs Skandinavski ekonomski system kroz prizmu drustvenih nejednakosti

 

Pise: Dragoljub Batar

Zivo se secam kako smo se trgnuli kad nas je, pred nas odlazak u Ameriku te davne ’95 u Becu.,  Bogdan Bogdanovic, bivski gradonacelnik Beograda, arhitekta, sculptor, pisac, upozorio da odlazimo u izuzetno rasno i klasno podeljenu zemlju.

Vec decenijama se bez konacnog pobednika vodi rovovska borba izmedju republikanaca i demokrata koja odredjuje americki svakodnevni zivot ali i put u buducnost. Pojednostavljeno receno, dok se demokrate zalazu za socijalno, humanije drustvo povecavanjem minimalne satnice za rad,  jednake plate za muskarce i zene, za manje ekonomske razlike izmedju bogatih I siromasnih, da bogatiji treba da placaju  veci porez, da se manje trosi na vojsku a vise na socijalne programe  republikanci smatraju da vlada prvenstveno treba da podupire bogate i korporacije koji bi navodno svoj profit ponovo vratili u privredu i tako kreirali nova radna mesta i ubrzali rast americke ekonomije, resili problem nezaposlenosti. Republikanci smatraju da vlada svojim regulativama samo sputava ekonomiju u svom rastu i da trziste samo sebe regulise u svom prirodnom procesu. Pri tom im smetaju i sindikati koji stite radnike od otpustanja i utvrdjuju satnicu rada. Po definiciji su konzervativni, veruju u tradicionalne vrednosti zasnovane na hriscanskim uverenjima.

Pred sam kraj prosle 2017 godine vrlo vaznu bitku u ovom ratu su dobili republikanci kada su progurali Zakon o reformi poreskog sistema cije posledice ce se osecati u narednim decenijama. Novim zakonom,  koji su republikanci progurali zahvaljujuci vecini koju imaju u Kongresu i u Senatu i  bez i jednog  glasa “za”  demokrata, pored ostalog se utvrdjuje da se  porez korporacijama smanjuje sa 35% na 21% dok ce vecina naroda videti vrlo malo smanjenje poreza. Procenjuje se da ce pojedinci u proseku imati oko $850 vise u svom dzepu godisnje.

Argumenti za i protiv ovakve reforme poreskog sistema su pljustali sa obe strane ali su se u  jednom slozili. Ovaj zakon ce produbiti rupu u drzavnoj kasi za dodatnih 1,7 triliona dolara u narednih 10 godina  a budzet ne predvidja kako ce se taj manjak prihoda nadoknaditi.  Osim deficita jos je znacajnije da ce se jaz izmedju onih bogatih 1% i ostalih 99% vremenom sve vise povecavati. Taj ogroman razmak izmedju bogatih i ostalih je uzrok mnogih drustvenih problema (kriminal, rasizam, nefinansiranje drzavnog skolstva, nedovoljno zdravstveno osiguranje,….) u Americi.  Ocigledno je da su republikanci odredili americkim gradjanima gorak hleb, neizvestan i trnovit put u buducnost.

George Stiglitz, nobelovac i glavni ekonomista Svetske Banke pobija tvrdnju republikanaca da ce manji porezi uticati na vecu stopu rasta ekonomije I kaze: “Daleko od toga. U periodu od 2000 – 2010 god. Svedska ekonomija, koja ima izuzetno visoke poreze, je rasla vecom stopom (2.31%) nego Americka (1.85%). I dodaje: “ Medju najrazvijenijim zemljama sveta Amerika ima najvecu klasnu razliku i taj jaz se konstantno povecava.”

George Lackey, profesor ekonomije na Pensilvanija univerzitetu u svojoj knjizi ”Viking Economics” u izdanju Mellvillle House Publishing 2016 smatra da je upravo nejednakost i siromastvo uzrok mnogih bolesti u jednom drustvu i navodi kao primer koji bi Amerika mogla da prati su skandinavske  zemlje koje primenjuju tzv. ”the Nordic Model”. Model u kome novac ne dominira u politickom sistemu, nego je akcenat na smanjivanju klasnih razlika, slobodi stampe, iskorenjavanju siromastva….

Zvanicni podaci pokazuju da gradjani u Norveskoj placaju porez na prihod  42%, u Danskoj 55%, Svedskoj 57%.  Stanovnici ovih drzava smatraju da za ovako visok prorez na prihod dobijaju mnogo vise za uzvrat.

Kao sto znamo Amerika je tek nedavno, za vreme Obame, sprovela reformu zdravstvenog osiguranja koja je obuhvatila oko 20 miliona  novih osiguranika.  ACA (Affordable Care Act) koji nije besplatan (troskove dele drzava, poslodavac i pojedinac) visi o koncu jer se republikanci svojski zalazu da ga ukinu. U skandinavskim zemljama gradjani imaju potpuno besplatno zdravstveno osiguranje. Ocigledne prednosti ovog univerzalnog zdravstvenog osiguranja se vide i iz podatka da ove zemalje placaju duplo manje za troskove zdravstva nego USA. Prema navodima OECD (Organization for Economic Co-operation and Development ciji su clanovi 34 najrazvijenije zemlje u svetu) na zdravstvo u skandinavskim zemljama odlazi per capita $4,500 godisnje, dok je u Americi taj iznos $8,713.

U Norveskoj, a slicno je i u susednim severno evropskim zemljama, porodiljsko odsustvo je placeno 100% I traje 46 nedelja (80% ako se produzi na 52 nedelje) dok je u USA placeno 6 nedelja. Visina penzija omogucava da mozete da birate  da zivite u svom domu i placate za dodatnu negu ili ako vam to vise odgovara, zivot u penzionerskom domu. Nema straha da nece biti dovoljno sredstava bilo za hranu ili lekove.

Nije pogresan utisak da Amerikanci rade puno. Prema Gallupu prosecan radnik radi 47 sati nedeljno (2,444 sati godisnje), najcesce ima 2 nedelje odmora a puno njih samo jednu nedelju. Njegov kolega u Norveskoj radi 1,400 sati godisnje (najmanje u Evropi) i uziva godisnji odmor od mesec dana. Vazno je dodati da su Norvezani poznati po produktivnosti I efikasnosti.

Medjutim, pogresan je utisak da je Amerika vodeca zemlja po broju tzv. start up kompanija. Ispred nje su Norveska, Danska ali i Kanada i Svajcarska prema istrazivanju Bostonskog Istrazivackog centra. Lackey u svojoj knizi citira Zoltana Acsa, glavnog ekonomistu americke administarcije za male kompanije (Small Business Administartion Office of Advocacy) koji objasnjava uzroke: “Tri stvari o kojima mi amerikanci brinemo- cena skolovanja, briga da li cemo zaraditi dovoljno za penziju i skupe medicinske usluge- su tri stvari o kojima Norvezani ne razmisljaju”.

Nordijski model podarazumeva besplatno K-12 (osnovno i srednje) i vise obrazovanje ali obezbedjuje, za one koji se odluce da imaju svoj biznis, posebne kurseve, (treba li reci besplatno?) koji uce pocetnike kako pokrenuti kompaniju. Ovi kursevi su na engleskom jeziku kako be se i imigranti mogli ukljuciti u program. Norvezani ne samo da imaju vise start up kompanija nego imaju  i vise patenata per capita nego Amerika (London School of Economics). LSE navodi da je istrazivanje pokazalo da inovacije u Americi kaskaju ne samo za skandinavskim zemljama nego i puno drugih zemalja u kojima su manje razlike izmedju bogatih i siromasnih.

Drzava participara i u javnom prevozu,  sto znaci da vam najverovatnije ne treba auto da dodjete do posla. Drzava pomaze i farmerima jer proizvode hranu ne samo za sebe vec i za druge sto im omogucava vise nego pristojan prihod. Njihova deca uglavnom ostaju u tim manjim mestima  jer drzava finansijski pomaze pored skolstva i zdravstva, i otvaranje i oraganizaciju kulturnih centara, umetnickih galerija I njihovih programa.

Svakodnevni smo svedoci pokusaja sadasnje americke vlade da organici ili potpuno ukine mogucnost dolaska novih imigranata u Ameriku narocito ako su iz muslimanskih ili africkih zemalja netacno tvrdeci da su teroristi ili neobrazovani i da bi radije “zeleli imigrante iz Norveske”- Predsednik Trump.  Meni se pre cini da Norvezani nemaju potrebe niti bi zeleli da dodju u Ameriku. A sto se ostalih tice nije tacno da su svi muslimani teroristi, procenat imigranata iz npr. Nigerije koji imaju visoko obrazovanje je 43.7% i nije tacno da njihov dolazak kosta drzavu ogromne pare jer samo kroz porez njihov doprinos  budgetu je 6 milijardi dolara godisnje.

Ali da vidimo kako se Norveska odnosi prema imigrantima. Lackey u svojoj knjizi navodi primer Majkla, imigranta iz Burgundija, koji mu prepricava prvi susret sa zvanicnim predstavnikom vlade za prijem i brigu o imigrantima, pa navodi sta mu je receno:

” Dobijaces novcanu pomoc koja ce ti biti vise nego dovoljna za normalan zivot u toku jedne godine. Za to vreme ces svakodnevno uciti norveski, norvesku kulturu i dobiti obuku za poslove za kojima postoji potreba u Norveskoj. Preselices se u neko mesto najverovatnije daleko od Osla gde ces, sve su sanse, biti jedini stanovnik iz Burgundija. Obezbedicemo ti stanovanje sa nekom lokalnom porodicom dok se ne snadjes. Ukoliko preskocis casove jezika ili bilo koje druge tvoja primanja ce biti umanjena za izgubljeno vreme. Ako tvoj predavac smatra da ti treba vise vremena da savladas nastavu mozes je produziti i  bices placen i dalje. Posle zavrsene obuke naci cemo ti posao da mozes potpuno nezavisno da zivis. Posle odredjenog vremena slobodan si da se preselis gde god zelis. U interesu  je Norveske da ti postanes produktivan, uspesan gradjanin koji placa poreze. Ovo je tvoj izbor:  Ili prihvati ili napusti zemlju.”

Granica izmedju siromastva I pristojnog zivota meri se na razlicite nacine i u zavisnosti od mnogo faktora. Podaci UNICEFa pokazuju da je procenat siromasne dece u Islandu 4.7%, Norveskoj 6.1%, Danskoj 7.3%, USA 23.1%.

U Americi koja je kao sto znamo veoma polarizovana bilo da su u pitanju etnicka, religijska, rasna ili klasna podeljenost u drzavi  koja ima najvecu ekonomiju na svetu , 43 miliona (13.5%) ljudi zivi ispod granice siromastva. Nordijske zemlje koje su takodje bile polarizovane dovele su na vlast ljude koji su zagovarali ekonomsku demokratiju ciji je kljucni program bio eliminacija sromastva. Kako su se rezultati pokazali uspesnim tako su i oni koji su se protivili promenama  uskoro prikljucili politickom konsensusu. Siromasnih i dalje ima ali je njihov broj procentalno upola manji (7%-7.5%) nego u Americi.

Odavno je poznato da postoji veza izmedju siromastva i kriminala. Zato nije nikakvo iznenadjenje mali procenat kriminala u nordijskim zemljama. Ljudi se generalno osecaju bezbednim cak i u vecim gradovima. Dobar pokazatelj je da recimo Svedska ima najmanje zatvorenika u svetu 70 na 100.000 stanovnika a blizu su i ostale skandinavske zemlje, Norveska 73, Danska 74 a Amerika ima 716.

U ovako dizajniranom sistemu ne iznenadjuje podatak da kad je  OECD poredio kvalitet zivota (UN International Happiness Index) u 34 najrazvijenije zemlje nasao, da je Holandija na prvom mestu,  Norveska na drugom mestu, Island treci, Svedska cetvrta i Danska peta.

Moze li Amerika da primeni nordijski model? Nama koji zivimo u Americi, drzavi gde su nezavisni mediji potpuno marginalizovani (na primer:probajte da nadjete “Democracy Now” na svom redovnom TV programu),  kada iz bele kuce stizu poruke “Fake news” ili fake media” kada se presedniku ne svidjaju kritike, drzavi gde je politicka korupcija legalizovana odlukom Vrhovnog suda,  ekonomska demokratija zvuci kao utopija. Ali, kako  rece bivsi predsednik Obama, Amerika je kao ogromni brod kojem samo malo treba promeniti kurs da bi krenula u pravom smeru. Ono sto moze da se uradi je da se izadje  na izbore u mnogo vecem broju (u Norveskoj je procentualno  dva puta veca izlaznost nego u USA) i da se glasa za univerzalne humane vrednosti, da se ne bojimo razlika medju ljudima, za satnicu od koje moze da se zivi, za zdravstveno osiguranje za sve ljude, ima jos nego da pocnemo sa ovim. Izbori za kongres i senat su ove godine, na nama je potez da izaberemo predstavnike koji ce se drzati svojih predizbornih obecanja. I za sami kraj, verovali ili ne, u Svedskoj su za predstavnika u kongresu izabrali politicara koji im je obecao da nece smanjivati poreze.

 

 

Share Button